Summer story 2019:
Najlepšu letnju priču pripovedaju moje japanke koje su se iz Deichmann kutije na regalu moje sobe na 10 dana preselile na peskovitu obalu Leptokarije. Od njih ćete najpreciznije saznati na kom delu plaže je pesak najsitniji, a gde ima najviše bockavog kamenja. Nebrojeno puta su za merak dosadne gazdarice pozirale zabodene u pesak, gledajući morsku pučinu dok je ona neumorno hvatala fascinantne trenutke svog letovanja, memorišući uspomene na telefonu. Šta će kad su toliko lepe. Napravile su toliko koraka samo na dnevnom nivou (u agencijama uvek zamaskiraju istinu o udaljenosti apartmana od plaže) da se, uzevši u obzir celo letovanje, može reći da su pretrčale maraton. Nekad su stajale u hladovini suncobrana, povremeno se sunčale, a katkad u nedostatku kamenja i držale peškir da ne odleti! Pozirale su pored svih mogućih palmi, užurbano trčale po giros i vozile se pedolinom. Naslušale su se morskih valova i zasitile se mirisa slane vode, zgazile poneku školjku. Zapamtile dodir toplih letnjih noći, prijatnog povetarca kraj obale i dnevne vreline. Nagledale se 10 zalazaka sunca, divnog prošaranog ružičastog neba i iskričave svetlosti sunčevih zraka u moru. I upile u sebe sve te prizore, zvuke i mirise da me sada u ovoj godini kada su granice zatvorene, kada ih izvadim iz Graceland kutije (u kojoj se još tetura mala količina zrnaca leptokarijskog peska) da ih prošetam vrelim gradskim asfaltom, bar mislima vrate u morske predele i u sve divote koje oni pružaju svim čulima. ❤