Iako sam ja dete jeseni, a moje omiljeno godisnje doba je zima, moram da priznam da je leto to doba kada se najlepse uspomene stvaraju i najzanimljiviji dogadjaji desavaju. Mozda je to tako zato sto smo svi mi tada napolju, uzivamo u suncu i vrelini, u zbrci i vrevi i naprosto se svi tada osecamo slobodnije i pozitivnije i puno lakse preuzimamo rizike. A eto, mene leto posebno asocira na bezbriznost i detinjstvo – ono kada jos uvek spavas do mile volje, igras se sa drugarima na ulici, nemas predstavu o vremenu i najveci problem ti je da li je voda u bazenu dovoljno topla, koji ukus sladoleda treba da probas, kada ces da kupis igracku koju vec duze vreme prizeljkujes ili pak, kojom novom igrom treba oterati dosadu. Mada imam puno dobrih letnjih prica koje bi nekome bile vise interesantne za citanje, ipak bih da malo se raspisem o letnjim danima mog detinjstva, jer je to ono sto ima posebno mesto u mom srcu.
U to vreme, od prvog do cetvrtog razreda osnovne skole, zivela sam na selu sa roditeljima i starijom sestrom. Imam tu privilegiju da imam najbolju sestru na svetu, koja me je cuvala od malih nogu i bila i majka, a ne samo sestra; igrale smo se zajedno gotovo svakoga dana, iako je ona starija od mene 6 godina. Medjutim, ono sto mi je posebno ulepsalo taj period zivota, naravno pored nje, jeste i moja druga sestra, rodjaka, ali i ona koju sam smatrala najboljom drugaricom, godinu dana mladja od mene. Svakoga dana smo se posecivale, igrale, razgovarale, naravno, ponekad i svadjale, ali sve je to deo decije igre i druzenja. Imale smo pidzama zurke naizmenicno jedna kod druge, sve dok nismo dosadile nasim roditeljima koji su morali da nas ‘vuku’ kuci, a mi smo lile one tzv. krokodilske suze. Imale smo i najbolje drustvo iz skole pa smo se redovno okupljali svi zajedno u skolskom dvoristu, nekada preko dana, igrajuci zmurke, klikere, odbojku, a nekada i uvece, pripovedajuci strasne price, tvrdeci da su istinite, kako bi smo preplasili nase mladje drugare.
Sva leta provedena u tom selu su ostala duboko urezana u mom secanju kao nepovratno, ali nezaboravno iskustvo puno slobode, igre, pravog druzenja, ljubavi i bezbriznosti! Zelela bih da sve osobe na ovom svetu dozive ovakvo detinjstvo, jer iako zvuci zvuci kao jednostavna prica, bez posebnih zapleta, uzbudjenja i nekih dubljih poruka, mislim da upravo u tome lezi car tog vremena, jer je lepota zivota u svakodnevnim sitnicima i druzenjima, koje ipak ukazuju na nesto postojanje neceg krupnijeg odnosno znacajnijeg, a to je LJUBAV PREMA SVEMU STO CINI ZIVOT!