Ako su oči ogledalo duše, mislim da su stopala možda vrata za razumevanje. To otkriće stiglo mi je nedavno kada sam u nedelju jednog letnjeg dana bila pred vratima svoje parohijske crkve. Kleknula sam nakon pričesti i nisam htela da gledam prema oltaru dok sam se molila, jer to nije bilo u redu prema onima koji primaju pričest samo nekoliko koraka iza mene.. Dakle, pogledala sam u pod ispred sebe.Kliktanje visokih potpetica.Zapitala sam se kako žena može hodati, i znala sam ne podižući glavu da će ostatak odeće biti jednako moderan kao i cipele. Potom je usledio bešuman korak starijeg gospodina, patike svih vrsta, ortopedske cipele, blistave cipele pogodne samo za vrlo sićušnu princezu, mame koje su trčale za mališanima, a zatim dva seta cipela koji se polako kreću jedan pored drugog – jedan od retkih koji me naterao da podignem glavu da uhvatim najslađi prizor starijeg muškarca koji pomaže ženi da prodje.Sa svakim setom cipela, osetila sam ljubav i razumevanje kako se produbljuju nad naizgled površnim, ali očiglednim podsetnicima našeg zajedničkog ljudskog stanja i koliko je ovaj život zapravo krh i brz.Suviše često prvo vidimo naše razlike, stvari koje nas razdvajaju, bilo da je to politički pogled ili izbor crkvenog odevanja, ali istina je da smo u srži sjedinjeni na duhovnom nivou, onome koji voli, isceljuje , oprašta i privlači nas ka sebi čitavu večnost. Mi pripadamo jedni drugima.Dužni smo da se volimo … Ako čekamo da neki ljudi postanu prijatni ili privlačni pre nego što počnemo da ih volimo, nikada nećemo početi. Klasični idiom smatra da pre nego što nekoga osudimo moramo preći kilometar u njegovim ili njenim cipelama.Međutim, ne moramo toliko daleko da idemo Mi jednostavno moramo gledati kako stojimo na misi da bismo znali da, bilo da smo u potpeticama ili patikama ili jaknama, svi smo na istom putu do istog Boga kome nije stalo šta je na našim nogama, već šta je u našem srcu.