Krenula sam do prodavnice tog toplog letnjeg dana.Na putu sam srela krupne, mutne oči. U tim očima sam prepoznala neku tugu, kao da je moja. Ne, to nije prolaznik niti komšija, već omanji crni pas sa belim šapicama. Tih je, blag i nosi neku čežnju u očima.Kad sam ga dodirnula da ga pomazim, tako mi se uvukao pod kožu.Krenula sam nekoliko koraka dalje od njega i već sam osećala da mi nedostaje i da će mi biti veoma teško ako ga ostavim.Razmišljala sam o tome kako će biti usamljen i gladan i oči su mi se već napunile suzama. Zato sam se okrenula i otrčala ka njemu, uzela ga i povela sa sobom.Bio je toliko srećan, a i moje srce je bilo ispunjeno neopisivom srećom.Srećom, u našoj porodici je bilo mesta za njega.Posle par dana, pas se potpuno privikao na novo okruženje i naš dom prihvatio kao svoj.Taj divni pas me je izvukao iz depresije.Sad i kad me mrzi, moram izaći napolje. ..I čik pogodite, napolju zna i da bude lepo.Zrak sunca, osmeh male dece. …I moj mali pas koji veselo trčkara. I brinem se o nekome. …Kupam ga, pazim, mazim. ..A on mi se obraduje vise nego iko i zahvalan je na svemu sto mu pružam. Volim da mu pričam, a on svojim crnim okicama svaku reč upija i ćuti. Kad me najdraži razočaraju, tražim utehu u njemu. Plačem i govorim mu u isti tren, a on kao da vlažnom njuškom pokušava da otera tugu. Mi se razumemo. Opirem se da priznam da je životinja. On je nešto više, deo nečeg blagog, tihog i setnog u mom životu. Za mene je on više kao neka zalutala čežnja u meni. Jer kad te lјudska grubost povredi, prodre i takne najskrivenija osećanja i misli, valјa pronaći nekog ko će te ćutnjom milovati nežnije nego nečija laskava reč.